PSOVANJE....

Неки људи толико често псују да смо њихове псовке готово престали да опажамо.
Као да су постале део укупне слике особе која псује. Подразумева се, та слика
није лепа. И кад, из неког разлога, призовемо у сећање лик те особе, обавезно
ћемо се сетити колико је често употребљавао непристојне речи као неку врсту
узречице, поштапалице...

„Био сам, ј... те, у самопослузи. Кад тамо, ј... те, чоколада, ј... те, са бадемима!
Ј... те, нисам мог’о да одолим! И , ј... те, купим је! И поједем је, у ....у .......у!”

Наравно, псовање није најстрашнија ствар коју нека особа може да учини, али
требало би имати на уму да непристојне речи у присуству других људи могу бити
крајње увредљиве, без обзира на то што псовка можда није била упућена ни на
чију „адресу”.

Naš narod kao i naš govor je pun psovki ali ove kao psovke koje si ti navela ja bi pre svrstao u proste uzrečice nego u psovke. Postoje pprave psovke koje mi liče na neku smrdljivu ljudsku septičku jamu a ne na ljudski govor. Ove uzrečice čujemo svakodnevno i na njih ne obraćamo pažnju ali prave nas ježe. Seti se samo psovki upućeni u skupštini i to od "velike" dame koja još kaže da i svoju decu tako vaspitava "dabogda..." i sve u tom stilu. To su psovke od kojih se normalan čovek ježi.